По речима потомака Косаре Филиповић (рођене 1922. године.), Косари се исте ноћи када и Светолику Ракићу, на сан јавила богородица и казивала да копа да пронађе камење цркве, и још јој је казивала да посади дрво ораха девет корака даље од места где нађе камење цркве, као запис. Она је те ноћи кренула на место где јој је казивано да копа и нађе камење цркве и на путу ка том месту је срела Светолика Ракића који је запрежним колима и алатом такође пошао на то место након што се и њему у сну указала пресвета богородица и рекла да пронађе камење цркве.

Њих двоје су ашовима риљали земљу и на дубини од 1 метра нашли су велики камен, а затим недалеко од тог камена су такође на дубини од 1 метра нашли и други велики камен. Она је на девет корака од тог камења посадила дрво ораха, али је садница трактором исчупана, и дрво запис се сада налази у имању Ранића, где је Доситијевић Бране (чије је имање било) рекао да се може посадити на његово имање, да га нико неће дирати, а које је преко пута цркве и има мало више од девет корака. За човека који је исекао запис говоре да му је након тога машина за цигле исекла руку.

Син Светолика Ракића, Слободан Ракић – Дане, испричао је шта му је његов отац говорио.
Светолику Ракићу (1904-1988) дође на сан пресвета богородица и казива му да копа да пронађе камење цркве. Касно преко ноћи, негде иза 2 часа, датума се не сећа али године 1972, након што му је у сну казивала пресвета богородица, он је у запрежна кола убацио алат и кренуо на место које му је указано да би копао и пронашао камење цркве. На путу ка том месту је сусрео Косару Филиповић и заједно су отишли ашовима да копају и нађу оно што им је у сну рекла пресвета богородица.

Копали су до раних јутарњих сати и ту су подигли цркву.

Први колачар 1972. године био је Светолик Ракић,
Други колачар 1973. године била је Косара Филиповић и тако су се сваке године мењали колачари у селу до дана данашњег.